Modaliteti

Razvojna realaciona perspektiva integrativne dečje psihoterapije stavljajući u središtu psihoterapijskog procesa odnos dete - terapeut predstavlja konstantno traganje za decu i adolescente prihvatljiv i razumljiv načine komuniciranja. Integrativni dečji psihoterapeut kreativno konstruktivnim aktivnostima kao što su: dečja psihodrama, plej terapija „Moj svet”. Vinikotove škrabalice., savetovanje sa elementima individualne psihodrame., vođena imaginacija i Cooping cat programa stvara za dete prirodno, prihvatljivo i razumljivo okruženje u kojem može da se poveri, da organizuje ili da reorganizuje vlastito iksutvo i da nauči kako da se njime služi u kontaktu sa sobom i sa drugima. Mogućnosti primene ovih terapijskih modaliteta zavise od postavljenog terapijskog cilja, stepene dečjeg razvoja, dobi i od vrste teškoća.

  • Dečja psihodrama
  • Plej terapija "Moj svet"
  • Vinikotove škrabalice
  • KIP
  • Individualna psihodrama
  • Psihodrama
Dečja psihodrama

Kende Hanna

Kende Hanna

Dečija psihodrama je dinamičko orijentisana dijagnostička i psihoterapijska metoda. Kao grupna psihoterapijska metoda  primenjuje se od 60 – 70-ih godina u Americi i Evropi. Klasična Moreno-ova psihodrama  u dečijoj terapiji pretrpela je određene izmene. Dečija psihodrama se uspešno primenjuje u različitim institucijama dečje zaštite, dečjim dispanzerima, bolnicama, razvojnim savetovalištima, vrtićima, obrazovnim ustanovama i centrima za socijalni.

Dečija psihodrama je primenljiva i efikasna kod dece kojoj predstavlja veliku teškoću sklapanje ličnog kontakta u individualnoj terapiji, ili nasuprot tome kada se njihova teškoć ne ispoljava u ovoj relaciji. Dečija  psihodrama preko mogućnosti dinamičke ekspresije osigurava simbolično doživljavanje i elaboraciju. Povećava mobilnost i pokretljivost te je pogodna u terapijskom radu sa hiperaktivnom decom  i sa decom iz nestimulativne socijalne sredine.

U terapijskom okruženju i procesu stvoreni potencijalni „kao da“ svet sa svojom simboličkim obeležjima u mnogome može da odstupa od realnog  životnog okruženja. Dečja psihodrama ne fokusira na simptome, oni se ionako pojavljulju u prenosnom, simboličnom obliku u igri deteta. Zbog ovih svajstava dečije psihodrama je pogodna za rad sa različitim oblicima poremećaja ponašanja i psihosomatskim poremećajima. Dečija psihodrama je adekvatno terapijsko okruženje i za decu koja su upućena iz porodica sa psihosocijalnim teškoćama preko ekspresije „tematike“ labilne porodične strukture kao što su: razvod, alkoholizam, zanemarivanje i zlostavljanje.

Samoinicijativnos je garancija za jaku motivaciju učesnika. Stvorena klima dobrog raspoloženja isključuje svaku stigmatizaciju. Psihodrama je pogodna za pospešivanje  rasta i razvoja i „zdravog“ deteta. Učesnici kreacijom i stvaranjem događaja postaju delovi stvaralačkog procesa. U terapijskom procesu dečje psihodrame deca i odrasli postaju ravnopravni partneri. Spontana igra oslobađa dečju kreativnost, širi repertoar uluga, dovodi do katartičnih doživljalja te doprinosi rastu, razvoju i jačanju ličnosti.

Grupu – u optimalnim  uslovima- vode dva terapeuta, žena i muškarac. Njihova je uloga da stoje na raspolaganju deci u stvaranju uslova za samopercepciju  i u doživljavanju sopstvenih vrednosti. Terapeuti usmeravaju psihoterapijski proces prema izgradnji novih doživljalja i relacije u koma deca mogu da prepoznaju i da dožive sebe kao kreativnog tvorca sopstvene ličnosti kao biće koje je dostojan  pažnje i ljubavi. Voditelji u kreiranim igrama učestvuju u dve dimenzije. Sa jedne strane, prisposobljavaju se pojedinačnom detetu, trude se da ga razumeju, da otkriju i da shvate njegovo ponašenje i osećanja. Sa druge strane posmatraju i registruju zbivanja u grupi, tumače i upravljalju grupne procese.

Deca na psihodramskim susretima, osećaju i doživljavaju  da ulaze u drugačiji svet, u svet gde je sve moguće, gde se sve može desiti. Mogu da se pretvore u mađioničara, da prihvate bilo koju željenu ulogu, desi će se ono što oni  sami kreiraju. U pričama drugih učestvuju na osnovu sopstvenog izbora.. Jedino važno, neizostavno i nezamenljivo pravilo je „kao da“ pravilo, ona osigurava da se agresivnost ispoljava samo simbolično. Ambijent „kao da“ pravila, otvorenost prem imaginaciji, igri umiruje decu. Deca ispoljavaju daleko  autentičnije ponašanje nego u svakidašnjem realnom okruženju. Osećanje kreativnog preobražaja je pomognuta i pojačana i oblačenjem kostima, aktivirajući dečju fantaziju.  Atomatski doživljavalju, da sami kreiraju događaje, režiraju prostor i okruženje. Deca pokreću i animiraju i voditelje-terapeute, dodeljujući im bilo koju ulogu i režirajući im bilo koju sudbinu. Metoda pokret-akcija-katarza je doživljalj koji je u stanju da koriguje, leči ranije doživaljalje. U dečijoj psihodrami se ne tumači, ne komentariše, ne izvlače se konkluzije i zaključci.

Deca  psihodramu doživljavaju kao  začarani svet bajki. Produbljivanje u svet igre, bajki, poezije, stvaranje začaranog, kreativnog sveta nije cilj sam po sebi, ono predstavlja okruženje i metodu pomoću koje dete može da menja sliku o sebi, da doživi drugačiji životni stil, drugačiji načina bivstvovanja i postojanja.

Ako su ova metodska upustva pobudila Vaše interesovanje, ako želite da saznate više, da čitate preporučenu literaturu, da posetite naše seminare i workshopove, ili da se uključite u naše edukacije možete da nam se obratite na adresi: info@integrativ.org.rs
Plej terapija "Moj svet"
 
Primena igre u dečjoj psihoterapiji proizašla je iz poznate pojave da verbalno izražavanje dece vezano za apstraktno mišljenje se razvija realtivno kasno, oko šeste godine života i dograđuje se sve do kraja ranog školskog uzrasta. Navedeni razlog, odnosno karakteristika emocija i afekata da se pojmovnim putem teško dostupna čine decu manje pristupačnom metodama verbalne psihoterapije. Deca pre puberteta čak ako bi bila sposobna ili voljna da izveste o svojim konfliktima i strahovima, teško bi mogli da ih formulišu zbog neizgrađenosti interospekcije. Stvari i događaji životnog okruženja za decu su često nesrazmerno, nepojmivo složeni i ogromni i jedino mogu da ih nadvladaju uz podršku odraslih i preko igre sa umanjenim predmetima, sa miniminiziranom imitacijom stvarnosti. Ove teškoće rešava drevno iskustvo, deca igru koriste da bi mogli prikazati svoje teškoće odnosno sve ono sa čime su zaokupljeni. Mogućnost je davno prepoznata; čovek je dao u dečije ruke umanjene predmete sveta, lutku, šerpu, životinje.... igračke. Igračke čine svet manje opasnim, pitomijim, pristupačnijim. Igračke i igra omogućuju, manipulaciju, upoznavanje i rukovanje sa stvarima i okruženjem, upoznavanje sebe, učenje, identifikaciju, inkorporaciju, rast i razvoj ličnosti. Sem predmeta, često i intenzivni emocionalni doživljaji, događaji, čak i sopstveni afekti, emocionalni odnosi sa odraslima, kao i pozicija deteta u životnom okruženju mogu da nadmašuju dečije mogućnosti. Deca od nerešivih situacija, osećanja, intenzivnih doživljaja i napetosti oslobađaju se kreativnom snagom igre, imaginacijom, aktivnim ponavljanjem doživljenog u igri. Deci nije potrebna identično ponavljanje situacija, njihova je potreba da spontanom kreacijom doživljeno prenesu u igru i da tako smanje ili da se oslobode napetosti. Dečje granice su nesigurne, razlikovanje različitih nivoa stvarnosti, kao što su igra-stvarnost, kognicija-emocija, impulsivnost-volja nisu u potpunosti izdiferencirane. Doživljaji tokom igre u “kao da” modusu često predstavlaju eksperiment za proveru dijametralno različitih reakcija, delova selfa ili obrazaca ponašanja. Igra često predstavlja kreativnu analogiju sa stvarnošću. Imitiranje i odigravanje konkretnih događaja i konflikata može da posluži i za animiranje sopstvenih emocija, strahova, nesvesnih tendencija, da bi ih putem igre preneli sa polja konkretnog na savladivo, na umanjeni svet, na proces igre. U ovom kontekstu proces spontane igre pruža snažan uvid u motivacionu bazu dečjeg ponašanja kao i u crte ličnosti. Tokom plej terapije terapeut može da prihvati ili da inicira učešće u igri. Dok se terapeut igra sa detetom pored toga što prihvata ulogu projekcionog objekta, detetu pruža potrebnu podršku i oslonac da bi se dete nakon završetka igre moglo osnaženo da se vratiti u stvarnost. Igra kao dijagnostička i psihotarepijska metoda počela je da se razvija početkom dvadesetog veka. Ana Freud daje igračke deci i incira spontanu igru. Melanie Klain razvija analitičku metodu. Lowenfeld osniva standardizovanu tehniku "Sand Tray " plej terapiju. Polcz Alaine je izgradila aktivnu terapijsku metodu igrom, igru "Moj svet", čiji je cilj otkrivanje povezanosti motivacije i ponašanja i u tom kontekstu može dovesti do izmene u ponašanju i prestrukturisanju motivacione baze. Dete birajući među mnogobrojnim igračkama – iz standardizovanog setinga - različite kategorije ( ljudi, domaće i divlje životinje, kuće, elementi iz prirode, predmeti, uniformisana lica, saobraćajna sredstva ....), koja u umanjenoj formi predstavljaju delove mogućeg okruženja, gradi svoj svet, kako ga doživljava i shvata. Detetova kreacija se vrednuje i na osnovu kvantitativnih i na osnovu kvalitativnih pokazatelja i izvodi se zaključak o strukturi ličnosti o vrsti neurotičog poremećaja i o pozadini traumatskog doživljaja.

Ako su ova metodska upustva pobudila Vaše interesovanje , ako želite da saznate više ili da čitate preporučenu literaturu, da posetite naše seminare i workshopove, da se uključite u naše edukacije možete da nam se obratite na adresi: info@integrativ.org.rs
Vinikotove škrabalice

Winnicott utemeljuje analitičku orijentisanu kratku psihoterpijsku metodu – terapijsku konsultaciju – u okviru koje komunikaciju sa detetom se ostvaruje zajedničkim crtanjem, metodom „škrabalice”. Metoda je povoljna za otkrivanje traume ili konflikta koja generiše detetove simptome.  List papira koji kruži između deteta i terapeute  može da posluži za otkrivanjem detetovih nesvesnih sadržaja. Winnicott tokom procesa crtanja, škrabanja vodi dete prema ponovnom preživljavanju i elaboraciji traumatičkih doživljaja, a potom i do korekcije doživljaja do ozdravljenja. Cilj terapijskih konsultacija nije tumačenje nesvesnih sadržaja. Winnicott smatra prihvatljivim ono tumačenje koje posredstvom nove asocijacije doprinosi otkrivanju traumatičkih sadržaja. U okviru terepijske konsultacije dete koristi psihologa kao potencijani objekat. U uvom kontekstu dete učestvuje u kreiranju komunikacije prihvatajući ili odbijajući terapeutove asocijacije i tumačenja. Winnicot je koristio  metodu kao podršku porodici u slučajevima prelaznih zastoja u dečjem razvoju, smatrajući da roditelji poseduju spremnost i snagu a da za ostvarenje pozitivnih izmena dovoljna je samo minimalna podrška.

Tokom zajedničkog i naizmeničnog crtanja, terapeut i dete dopunjavaju započete crteže. Docrtavanjem, dopunjavanjem, daju smisla i značenje naškrabanim linijama na papiru. Tokom zajedničkog rada, prazan papir koji je „tabula rasa”  nema „nikakvo” značenje, treba da se ispuni sa smisaonim, prepoznatljivim sadržajem. Zajednički rad, crtanje postaje igra bez granica, bez naročitih pravila, može da poprimi kreativno obeležje, tokom kojeg se nešto stvara, menja i razvija se. Zahvaljujući ovom svojstvima „škrabalica” postaje pogodna za pokretanje i prikaz i detetovih i terapeutovih projekcija. Rezultat kreativne saradnje je spontano kreiranje i otvaranje jedne teme, koja tokom svog ponavljanja stalno se doponjava i obogaćuje se sa novim detaljima i sadržajima. Tako crtanje predstavlja detetov pokušaj da se oslobodi od traumatskih doživljaja. U terepijskim konsultacijama dete nije prepušteno sebi, sopstvenim impulsima i snagama. Ranije doživljenu traumu tokom crtanja,  dete preživljava u prisustvu terapeuta, koji pruža razumevanje, zaštitu i sigurnost. Simboličko tumačenje i ponovljeni emocionalni doživljaji mogu poslužiti kao korektivni doživljaj. Zahvaljujući ovim svojstvima zajedničko crtanje, „škrabalica” je pogodna za pokretanje mehanizama samoizlečenja i već jedan terapijski susret može biti efikasan. Na kraju procesa crtanja, kao rezultat produbljivanja terapijskog procesa terpeut inicira vizualizaciju  i eksploraciju jednog detetovog sna.

Dok su klasične psihodiagnostičke metode  bazirane na crtežu – porodice, drveta, čoveka – individualne metode, gde terapeut posmatra kako i šta dete crta. Winnicot-ova metoda se ostvaruje u međusobnom, intersubjektivnom, simetričnom odnosu deteta i psihoterapeuta.  Naslanjajući se na svoje nesvesno i dete i terapeut se uključuju u stvaralački proces, iz  nestrukturisanih linija grade nešto što sa simboličkim smislom sa značenjem.  

Terapijske konsultacije su uspešno primenjuju već od predškolskog uzrasta, a najčešće se koriste u slučaju kada se  ne mogu osigurati uslovi ili ne postoje indikacije za dugotrajnim  tretmanom. U našim uslovima ova metoda se može efikasno koristiti u razvojnim i adolescentnim savetovalištima, u radu školskog psihologa, gde ne postoje uvek uslovi, a često nema ni potrebe de se ulazi u dugotrajnu eksplorativnu terapiju. Metoda terapeutskih konsultacija je primenljiva i u bolničkim uslovima, na dečjim odeljenjima, gde se deca većinom zadržavaju samo nekoliko dana. 

Ako su ova metodska upustva pobudila Vaše interesovanje, ako želite da saznate više, da čitate preporučenu literaturu, da posetite naše seminare i workshopove, ili da se uključite u naše edukacije možete da nam se obratite na adresi: info@integrativ.org.rs
Katatimska imaginativna psihoterapija - KIP

Katatimska imaginativna psihoterapija je utemeljena 50-ih godina, kao naučno osnovana suportivna i psihoterapijska metoda, zahvaljujući istraživačkom radu Hanscarl Leuner-a. Izraz katatimska označava proces projekcije simboličnih emocionalnih doživljaja podstaknutih visoko afektivnim nesvesnim sadržajima. Imaginacija se odnosi na terapijskim ciljem izazvanu, upravljanu i praćenu regresiju i na vizulizaciju doživljaja. Imaginativni sadržaji podležu inerciji samostalnih zakonitosti. Stvoreni imaginativno vizuelni doživljaji su relativno nezavisni od ref1ektivnog mišljenja i od voljnih procesa. KIP se ostvaruje u stanju psihofiziološke opuštenosti, koju inače doživljavamo tokom ulaska u san ili pri buđenju. Inducirano stanje izmenjene svesti slabi uticaj odbrambenih mehanizama i cenzure, tako da je metoda uspešna u elaboraciji sadržaja koja se teško verbalizuju. Drugim metodama teško dostupni sadržaji, kao što su snovi, slobodne asocijacije, odnosno traumatski i emocionalni doživljaji potisnuti dejstvom odbrambenih mehanizama pristupačni su KIP-u. Mesto KIP-a kao psihoterapijskog modaliteta je između plej terapije i verbalne terapije. Ona je uspešna i pogodna za psihoterapiju dece starijeg školskog uzrasta i adolescenata iz više razloga. Prvenstveno zbog prednosti metodologije rada "sa" i "na" simbolima, koja pored pozitivnog terapijskog efekta sprečava preranu i nepripremljenu konfrontaciju, intelektualizaciju sopstvenih konflikata i emocionalnih teškoća. Ispoljena projektivna energija simboličkog sadržaja u imaginiranoj vizulizaciji čini KIP efikasnim pri intervenciji u kriznim stanjima i u kratkom psihoterepijskom setingu.

Terapijski proces tokom Katatimske imaginativne psihoterapije se ostvaruje na dva nivoa. Prvi nivo je rezultat imaginacije i odnosi se na rad sa simbolima, koji predstavlja odraz simboličkog izražavanja primarnih emocionalnih procesa. Imaginirane slike odražavaju strukturu konflikata, konstelaciju afekata, kao i unutrašnje objekte i modele objektnih odnosa. Tako rad na simbolima sa ciljem njihove izmene istovremeno predstavlja i rad na primarnom nivou ličnosti, rad sa nesvesnim sadržajima. Rad na sekundarnom nivou se ostvaruje eksploracijom i verbalizacijom simboličnih, imaginiranih sadržaja. Zahvaljujući ovom svojstu, KIP omogućuje da sadržaji koji su inicirani nesvesnom tematikom budu dostupni i izmenama preko kognitivnih procesa. Rad "sa" i "na" simbolima kao i mogućnost elaboracije konflikata i na primarnom i na sekundarnom nivou omogućuje korekciju i rad na emocionalnim deficitima nastalih u veoma ranom periodu detinjstva, te snažno doprinosi rastu i razvoju ličnosti. KIP se lako i efikasno kombinuje sa art, akcionim  i kreativnim terapijama kao što su crtež, igra i animacija lutaka, psihodrama. Imagirani sadržaji tokom KIP-a mogu značajno da dinamiziraju tok ovih terapijskih modaliteta.

Metodološki KIP se deli na bazični, napredni i viši stepen. Svaki terapijski nivo podrazumeva rad sa specifičnim motivima, drugačiji način vođenje terapije, kao i sadržajno različitu vrstu terapijskih intervencija. Motivi bazičnog stepena prilagođeni su preedipalnoj fazi razvoja ličnosti. Osnovni motivi i incirani sadržaji imaginacije bazičnog stepena su: livada, reka, brdo, kuća i šuma. Terapijske intervencije i ciljevi bazičnog stepena su susret, kontakt, prihvatanje, pomirenje sa često intenzivnim emicionalnim sadržajima osnovnih konflikata prikazanih u simboličnim sadržajima vizualiziranih slika.

Ako su ova metodska upustva pobudila Vaše interesovanje, ako želite da saznate više ili da čitate preporučenu literaturu, da posetite naše seminare i workshopove, da se uključite u naše edukacije možete da nam se obratite na adresi: info@integrativ.org.rs
Individualna psihodrama

Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipisicing elit. Optio, neque qui velit. Magni dolorum quidem ipsam eligendi, totam, facilis laudantium cum accusamus ullam voluptatibus commodi numquam, error, est. Ea, consequatur.
Psihodrama

Jacob Levi Moreno

Primena psihodrame - koja svoje mehanizme delovanja ostvaruje preko scenskog prikazivanja psihičkih sadržaja, doživljaja i konflikata - veoma je široka. Primenljiva je na planu samospoznaje i doprinosi rastu i razvoju ličnosti. Može doprineti i jačanju funkcionisanja profesionalnih organizacija, odnosno razvoju manje ili veće zajednice. Pomaže razvoju lične efikasnosti preko rada na rukovanju i savlađivanju konflikata. Koristi se kao uspešna metoda u obrazovanju i u različitim edukacijama.

U osnovi psihodrama je grupna psihoterapijska metoda koja je utemeljana radom Jacob-a Levi Morena u prvoj polovini prošlog veka, kao akciona, simptomatska i analitička metoda. Moreno-ova namera je bila pronalaženje metode koja pored toga što omogućuje kreativnu aktivnost i oslobađa snage spontanog samispoljenja, u središte interesovanja psihoterapijskog procesa umesto pojedinca, stavlja grupu, odnose članova grupe, grupna zbivanja. Morenov teorijski sistem se odnosi na tri bazična učenja: na sociometriju, na grupnu psihoterapiju, i na sociodramu i psihodramu. Osnovna smisao psihodrame je da čovekova spontanost i kreativnost se ostvaruje usađena u neku akciju, odnosno da pojedinac može da postane svastan samo one situacije koju doživljava kao deo akcionog ponašanja. Metoda psihodrame telesnim i fizičkim doživljajem osvešćuje na kognitivnom i emocionalnom nivou omogućujući terapijski proces na kognitivno-verbalnom i preverbalnom nivou.

Psihodramske grupe somospoznaje su preporučljive onima koji žele da stvore jasniju sliku o sebi i o aktuelnoj životnoj poziciji. Učesnici psihodramske grupe preko sopstvenih doživljaja putem učestvovanja u igrama i "igrom" pronalaze mesto u svome okruženju i razvijaju sposobnost da svoje teškoće savlađuju na aktivan način, ličnom angažovanošću. Psihodramske grupe samospoznaje mogu biti od pomoći u slučaju kad je reč o: nameri da se poboljša kvalitet međuljudskih odnosa; o jasnoj i razumljivoj formulaciji emocija i zahteva; o boljem razumevanju sopstvenih želja, ciljeva i u pronalaženju puta do njihovog ostvarenja; o boljem razumevanju drugih. Psihodramsko-psihoterapijske grupe u ambulantnim uslovima se organizuju sa ciljem ozdravljenja. Članovi grupe na osnovu samovoljnog učlanjenja preko rada i angažovanosti u grupi očekuju izmene u vezi sa sobom, u odnosima sa drugim, izmeni u psihičkim ili telesnim simptomima-ozdravljenje. Grupu vode edukovani stručnjaci-psihoterapeuti koji su pripremljeni za samostalno korišćenje ove metode. Ove grupe su stalne i sastaju se u nedeljnim intervalima, a po običaju traju 150 -200 terapijskih sati.

Korišćenje psihodrame u obrazovanju i edukaciji: Psihodrama se primenjuje od devedesetih godina i u edukativne svrhe. Cilj učestvovanja u ovim grupama je rad na razvijanju samospoznaje, rad na formiranju i izgradnji stručnog identiteta i na usavršavanju interpersonalnih sposobnosti i veština. Psihodrama kao metoda je pogodna i za pripremu vršenja neke profesionalne uloge. Cilj ovih grupa je rad na socijalizaciji učesnika sa ciljem prihvatanja profesinalnih uloga, vrednosti i sposobnosti. Učestvovanje u edukativnoj grupi daje mogućnost učesnicima da posredstvom grupnih procesa uvežbaju delotvorne oblike samoaktualizacije, da razvijaju sposobnosti koje pružaju oslonac za uspešniju adaptaciju u međuljudskim odnosima i da izgrađuju odgovarajući i prihvatljiv sociometrijski status. Metoda psihodrame je izuzetno uspešna i u tome da učesnici steknu uvid u razvoj sopstvene ličnosti i motivacionu bazu, da ispitaju polje medjuljuskih odnosa, da preko mogućnosti niza zamena uloga posmatraju sebe i iz ugla "drugog". Psihodrama je veoma efikasna metoda u superviziji terapijskog rada.

Ako su ova metodska upustva pobudila Vaše interesovanje, ako želite da saznate više ili da čitate preporučenu literaturu, da posetite naše seminare i workshopove, da se uključite u naše edukacije možete da nam se obratite na adresi: info@integrativ.org.rs