O udruženju
Udruženje za Integrativnu dečju psihoterapiju® je osnovano 2007. godine u Subotici. Ideja o osnivanju je nastala na osnovu međunarodnog metodološko teorijskog "projekata" definisanoj zajedničkim terapijskim stavovima različitih psihoterapijskih pravaca. Udruženje za Integrativnu dečju psihoterapiju je osnovano sa ciljem obrazovanja stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja za primenu dečje psihoterapije kako u terapijske svrhe tako i za davanje podrške deci i roditeljima u rastu i razvoj ličnosti u različitim oblastima dečje zaštite, promocije, razvijanja i unapređenja teorije i prakse dečje psihoterapije. Udruženje za Integrativnu dečju psihoterapiju je punopravni član Saveza društava psihoteraputa Srbije i Evropske asocijacije za Integrativnu psihoterapiju.
Integrativna dečja psihoterapija
Integrativna dečja psihoterapija ® proizilazi iz dva psihoterapijska modela – integrativne psihoterapije utemeljene i opisane od strane renomiranih autora kao što su (Richard G. Erskine. (1997); Erskine & Moursand. (1988); (Erskine & Trautmann. 1997); (Erskine, Moursund & Trautmann. 1999); (Erskine & Moursund, 2011) i projekta “Integrativna terapija za decu“ razvijene od strane Hilarion G. Petzolda i saradnika šesdestih godina minulog stoleća. (Hilarion G. Petzold, Ramin,1986).
Ovi modeli psihoterapije pružaju adekvatnu teorijsku i praktičnu osnovu za konceptualizaciju mnogim pitanjima unutar Integrativne dečje psihoterpije. Adaptacija principa Integrativne psihoterapije i trapeutskih tehnika “Integrativne terapije za decu” u dečju psihoterapiju predstavlja adekvatnu kohezivnu kreaciju za многе uloge integrativnom dečjem psihoterapeutu.
Program Integrativne dečje psihoterapije uključuje i inkorporira teorijske i praktične postulate različitih psihoterapijskih škola izgrađene na temelju četri teorije i terapijske tradicije: humanističke orijentacije (klijentom usmerana psihoterapija Carl Rogersa), expresivno-akcione (sand-tray play terapija, dečja psihodrama), kognitivno – bihevioralne i psihodinamske (intersubjektivni pristup, objektni odnosi, self psihologija, teorije atačmenta i mentalizacije) perspektive integrišući ih u objedinjeni pristup čoveku kao osnov za razumevanje psihičkog razvoja. Afirmišući važnost objedinjenog pristupa čoveku zastupa važan stav u psihoterapijskoj praksi da prilikom razmatranja pozadine bilo kog momenta dečjeg funkcionisanja ili uzroka nastanka konflikta pored psihodinamske pozadine bitno je i priznanje međuzavisnosti misli, osećanja i ponašanja nastalih u interpersonalnom i društvenom prostoru.
Integrativna dečja psihoterapija prihvata i podržava relaciono-razvojni pristup psihoterapiji. Smatrajući da je ishod psihoterapije najefikasniji kada psihoterapeut stavlja poseban akcenat na formiranje, održavanje i jačanje kvalitetnog terapijskog odnosa sa klijentom. Potvrđuje važnost podržavajućeg okruženja u kome rast, razvoj i pozitivne promene dobijaju mesto u intersubjektivnom prostoru koji je ko-kreiran od strane terapeuta i klijenta.
Analize teorijskih pretpostavki modela promena tokom terapije otkrivaju strategije koja predstavljaju zajedničke činioce u različitim terapijskom perspektivama i u tom smislu mogu predstavljati i osnove integrativnog pristup o psihoterapiji.
Zajednički faktori u Integrativnoj dečjoj psihoterapiji su nezaobilazni: odnose se на terapijski odnos između klijenta i terapeuta, na razvojno utemeljeni okvir rada, srdačnost, brižnost, bliskost, uzamajno poštovanja i poverenje, na veru da su deca sposobna da učestvuju u rešenju svojih teškoće i da donesu potrebne odluke. Prihvatanje pozitivne pretpostavke delotvornosti terapije i ohrabrivanje dece da iskažu i ispolje svoja osećanja (ovo dozvola naravno ne podrazumeva i odobrenje za ispoljenje bilo kog ponašanja). Podrška novim korektivnim emocionalnim doživljajima omogućavaju detetu da teškoće doživi u novom, drugačijem svetlu u prihvatljivijem obliku. Terapijski rad baziran na temelju zajedničkih faktora otvara mogućnost za primenu specifičnih terapeutskih intervencija bez bojaznosti da bi bili ograničeni diktatom ili nepremostivim preporukama određenog pravca intelektualnog okvira. Spoj zajedničkih i specifičnih faktora utemeljenih u terapeutske tehnikeintegrativne dečje psihoterapije čine ove intervencije primenljivim i efikasnim u širokom spektru psihičkih teškoća i poremećaja.
Terapeutovi odgovori i odnos prema dečjem ponašanju, mislima i emocijam ostvaruje се preko metafore igre ili prihvatanjem igre uloga. Promocija “kao da” uslova sa jedne strane obezbeđujući snagu kreativnom procesu olakšava put izmenama, rastu, razvoju i ozdravljenju са druge strane nedvosmisleno potvrđuje važnost povoljnog kontakta organizovanog oko centralnogpitanja terapijskog procesa odnosa terapeuta sa klijentom. Cilj ovih terapijskih aktivnosti је produbljivanje procesa sa površnog nivoa rituala i uobičajene manipulacije sa predmetima prema igri sa dubokim značenjem, sa simbolično reflektivnim kpacitetom.
Susret dečjeg terapeuta i deteta može da preraste u “prostor” u kojem unutrašnji maladptivni modeli deteta mogu se modifikovati u adaptivnije objektne odnose. U ovom kontekstu odrasla osoba postaje jedna vrsta mobilnog “intermedijarnog objekta” i ispoljava miroring poziciju prema detetu. Pri tome uvek treba da bude spreman da preuzme ulogu odgovorne odrasle osobe, da u slučaju potrebe ispolji odlučnost i autoritet, da postavlja zahteve, da zabrani, da pokaže potrebno samopouzdanje. Dete u tom procesu takođe može da isproba različite uloge, da je snažan, jak, samostalan ili pak krho, slabo, da je ljut ili uvređen, da traži zaštitu, da preko identifikacije sa simbiličnim ulogama gradi nove kompetencije a da pri томе doživi mogućnost eksperimentisanja sa drugim, novim ulogama, da gradi nove interne objekte, da doživi da se mogu prevazići okviri rigidnih uloga.
“Integracija” u ovom značenju u okviru Integrativne dečje psihoterapije je prvi aspekat integracije i odgovara integraciji ličnosti. (Erskine R. 2004.) Predstavlja napore u pružanju pomoći detetu, adolescentu ili roditelju u asimilaciji i harmonizaciji sadržaja ego stanja, u relaksaciji odbranbenih mehanizma, u promeni ili odbacivanju skripta i ponovnog uspostavljanja kontakta sa svetom oko sebe.
Drugi aspekat izraza “integracija“ odnosi se na integraciju klijenta. Značajna razlika u radu sa decom u odnosu na adultnu psihoterapiju da deca teško verbalizuju svoje probleme i teškoće. Ali sva deca se igraju i igra predstavlja začajan deo dečjeg razvoja. Deca igrajući obogaćuju svoje znanje o selfu, o drugima i o fizičkim karakteristikama okruženja u kojem bivstvuju. Integrativna dečja psihoterapija je inkluzivnija u odnosu na tradicionalne forme psihoterapije u kojima kljent zauzima manje aktivnu ulogu u terapiji.
Terapijski odnos je pomognut i podržan činjenicom da terapeut učestvuje u igri kao ravnopravan partner i koristi “jezik” koji je specifičan i razumljiv za decu. Ovaj konceptualni okvir pronalazi zajedničku osnovu u tradicionalnim perspektivama klijentom upravljenom i psihodinamskim pristupom, naime: zajedničkom igrom ostvareni terapijski odnos otvara komunkacijski prostor “bezbednog i sigurnog mesta” neophodnog za polaznu osnovu potrebnim izmenama.
Treći aspekat termina “integrativnost” se odnosi na integraciju psihoterapeuta, savetnika, edukatora ili suspervizora. Efikasna dečja psihoterapija najčešće zahteva da terapeut bude svestran i fleksibilan, da bi mogao uspešena da izađe u susret promenljivim potrebama deteta kao i prema potrebama važnih osoba iz detetovog okruženja. Može da se desi da je terapeut u jednom trenutku intenzivno uključen u igru reflektujući na interne procese i napetosti deteta, a u sledećem momentu treba da savetuje roditelja u vezi detetovih teškoća ili da obavi razgovor i savetovanje sa školskim psihologom ili učiteljem.
Terapeut treba da izgradi visoko senzitivan stav, da ispolji maksimalan respekt prema deci, traba da omogući da predstave sebe jezikom koji je njima najbliži ili najprihvatljiviji (npr. korišćenjem terapijskih tehnika Integrativne dečje psihoterapije). Ovim aktivnostima terapeut podstiče klijenta na expresivnu komukaciju a samim tim otvara mogućnost za produbljivanjem istraživanja selfa.
Profesionalna integracija u okviru Integrativne psihoterapije podrazumeva i ličnu integraciju psihoterapeuta u odnosu na teorijske okvire (teorija, metologija i filozofske osnove.) kontakta sa doživljaljima iz detinjstva i sadašnjosti i sa iskustvima iz pozicije stručnjaka. Profesionalan i lični razvoj u ovom kontekstu je usko povezan sa procesom integracije ličnosti psihoterapeuta, i predstavlja celoživotni proces.
Četvrti aspekt pojma “integracija” se odnosi na emocionalnu integraciju deteta, adolescenta u primarnu porodicu. Integrativni dečji psihoterapeut od samog početka nastoji da bude sanzitivan prema subjektivnim doživljajima dece i roditelja, uključujući otvorenost prema prepoznavanju potreba u zavisnosti od stepena razvoja i modifikacije odnosa ukoliko se za to pokaže potreba. Integrativna dečja psihoterapija predstavlja intenzivan vid terapija, uključuje sve članove porodice; oba roditelja, dete ili svu decu, sa namerom da poboljša odnos između roditelja i dece, da povrati funkcionalnost i celovitost porodice ukoliko je ona zbog nekog razloga narušena. Ako je to moguće terepeut posvećuje posebnu pažnju i pomaže roditelju u nameri da adaptira svoj odnos promenjenim dečjim potrebama, jačajući tako resurse roditelja i efikasnost terapije. Konačno i promene u detetu vode do pozitivnih promena u celoj porodici. Ukoliko riditelji ili drugi članovi porodice ispoljavaju dodatne simptoma terapeut može da zatraži dodatne intevencije.
U završnoj fazi pishoterapije integrativni dečji psihoterapeut nudi mogućnost za rad sa gubitkom i osećanjem separacije. Dečje emocije i iskustva u vezi gubitka predstavljaju važan segment dečje terapije i obično se ljavljaju ili se reaktiviraju u ovoj fazi terapije. Moguće je da će i roditeljima ili starteljima biti potrebna pomoć prilikom zaključivanju terapije zbog doživljaja u vezi gubitka podrške terapeuta. Da bi se uspešno odnosio prema ovoj pojavi, terapeut pored toga što obraća neophodnu pažnju na realna osećanja nastalih u ovoj fazi terapije ne isključuje ni mogućnost reaktivacije doživljaja iz ranijeg perioda života. Na kraju terapijskog procesa i sam terapeut treba da osvesti i da vodi brigu o sopstvenim kontartransfernim osećanjima u vezi zaključivanja terapije i treba da ih adresira na odgovarajući način.
Razvojna realaciona perspektiva integrativne dečje psihoterapije stavljajući u središtu psihoterapijskog procesa odnos dete – terapeut predstavlja konstantno traganje za decu i adolescente prihvatljiv i razumljiv načine komuniciranja. Integrativni dečji psihoterapeut kreativno konstruktivnim aktivnostima kao što su: dečja psihodrama, plej terapija „Moj svet”., Vinikotove škrabalice., savetovanje sa elementima individualne psihodrame ., vođena imaginacija i Cooping cat programa. stvara za dete prirodno, prihvatljivo i razumljivo okruženje u kojem može da se poveri, da organizuje ili da reorganizuje vlastito iksutvo i da nauči kako da se njime služi u kontaktu sa sobom i sa drugima. Mogućnosti primene zavise od postavljenog terapijskog cilja, stepene dečjeg razvoja, dobi i od vrste teškoća.
Integrativni dečji psihoterapeuti
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit, sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore magna aliqua. Ut enim ad minim veniam, quis nostrud exercitation ullamco laboris nisi ut aliquip ex ea commodo consequat. Duis aute irure dolor in reprehenderit in voluptate velit esse cillum dolore eu fugiat nulla pariatur. Excepteur sint occaecat cupidatat non proident, sunt in culpa qui officia deserunt mollit anim id est laborum.
Voditelj integrativne dečje psihodrame
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit, sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore magna aliqua. Ut enim ad minim veniam, quis nostrud exercitation ullamco laboris nisi ut aliquip ex ea commodo consequat. Duis aute irure dolor in reprehenderit in voluptate velit esse cillum dolore eu fugiat nulla pariatur. Excepteur sint occaecat cupidatat non proident, sunt in culpa qui officia deserunt mollit anim id est laborum.